Са становишта пригушног материјала, амортизери се углавном деле на два типа: хидрауличне и пнеуматске, а постоји и тип са променљивим пригушењем.
Хидраулични тип: Хидраулички амортизери се широко користе у системима огибљења аутомобила. Њихов принцип је да када се рам возила и осовина међусобно премештају, а клип се креће напред-назад унутар цилиндра амортизера, уље унутар кућишта амортизера више пута тече из једне унутрашње шупљине у другу кроз уске отворе. У овом тренутку, трење између течности и унутрашњег зида, као и унутрашње трење молекула течности, ствара пригушну силу против вибрација.
Пнеуматски тип: Пнеуматски амортизери су нови тип амортизера развијен од 1960-их. Њихова структурна карактеристика је плутајући клип инсталиран на дну цилиндра. Гас азота под високим{3}}притиском испуњава запечаћену комору коју чине плутајући клип и један крај цилиндра. О-заптивка великог пресека је уграђена на плутајући клип, потпуно одвајајући уље и гас. Радни клип је опремљен компресијским вентилом и продужним вентилом чија се површина{8}}попречног пресека мења у зависности од брзине. Када се точкови поскакују горе-доле, радни клип амортизера се враћа у уљу, стварајући разлику притиска између горње и доње коморе клипа. Овај притисак доводи до тога да уље отвара компресијски вентил и продужни вентил, омогућавајући му да тече напред-назад. Пошто вентили врше значајну силу пригушења на уље под притиском, вибрације су ослабљене.
